11. mart 2004. god.

Info-bilten ERP KiM 11-03-04

urednicki komentar
protosindjel Sava (Janjic)

Vec vise od cetiri godine nakon zavrsetka NATO agresije drzava Srbija nije usvojila jedinstvenu politicku platformu za resavanje kosovsko-metohijskog problema. Obicno se svaka diskusija o ovom pitanju zavrsavala formalnom privrzenoscu Rezoluciji 1244, koja sama po sebi daje jedan prilicno nejasan okvir za resavanje buduceg statusa Pokrajine. Narocito odustvo ozbiljnog shvatanja problema Kosova i Metohije moglo se primetiti nakon svrgavanja rezima Slobodana Milosevica kada se Srbiji po prvi put nakon dugo vremena pruzila mogucnost da jasnije artikulise svoju drzavnicku strategiju. Brojnim neodgovornim izjavama vodecih licnosti drzave stvaran je utisak u medjunarodnim krugovima da Srbiji nije stalo do Kosova i Metohije i da bi za ulazak u Evropsku uniju bila spremna da rasproda veci deo svoje drzavne teritorije. Nije ni potrebno reci koliko takve izjave nisu odrazavale osecanja vecine naroda, sto se uostalom videlo na poslednjim republickim izborima.

Sa novom vladom i premijerom koji je u svom ekspozeu pitanje Kosova i Metohije formulisao kao prioritetno drzavno pitanje konacno se otvaraju mogucnosti da se ovo ozbiljno pitanje pocne odgovorno resavati i da se, kao do sada, ne koristi kao paravan za unutrasnjo-politicke sukobe i licne propuste. Zato je Eparhija rasko-prizrenska spremno podrzala stavove premijera Kostunice naglasivsi cinjenicu da je opstanak juzne srpske pokrajine u Srbiji, kao siroke autonomije sa kantonalnim uredjenjem jedino prihvatljivo resenje koje moze da pomiri minimum interesa svih nacionalnih zajednica koje zive na ovim prostorima. Ovo resenje niposto ne znaci teritorijalnu podelu Srbije, sto tvrde zlonamerni, vec njenu unutrasnju reorganizaciju u skladu sa savremenim procesima samouprave regiona i decentralizacije u drugim evropskim drzavama. Za sada ovo je samo okvirni koncept koji treba ozbiljno i odgovorno razraditi u sto skorije vreme i zvanicno ponuditi kao jedinstven stav vlade.

U tom smislu pre pocetka bilo kakvih pregovora o konacnom statusu pokrajine veoma je vazno jasno afirmisati sledece stavove:

1. O konacnom statusu Kosova i Metohije se moze razgovarati tek kada se ispune svi elementi predvidjeni Rezolucijom 1244 Saveta Bezbednosti UN. Pokusaj da se neispunjavanje Rezolucije prikrije tzv. Planom o standardima i proizvoljno odredjenom 2005. godinom predstavlja pokusaj revizije same Rezolucije. Dakle, iako treba aktivno insistirati na poboljsanju standarda zivota, Srbija ne sme da pristane na pocetak pregovora o konacnom statusu dok se Kosovo i Metohija institucionalno ne formira kao sustinska autonomija u okviru SCG i dok se ne obezbedi prisustvo personala SCG na drzavnim granicama i uz kulturno-istorijske spomenike, sto jasno stoji u pomenutoj Rezoluciji 1244. U protivnom, ukoliko se pristane na razgovor o statusu Pokrajine bez ovih preduslova, a samo na osnovu proizvoljno definisanih standarda koji podrazumevaju potpuno institucionalno izdvajanje pokrajine iz ustavno-pravnog sistema Srbije, na pregovarackom stolu ce ostati samo jedna moguca opcija - nezavisnost Pokrajine.

2. Srbija i drzavna unija SCG sto pre moraju da na osnovu vec postojecih deklaracija (rezolucija) o Kosovu i Metohiji  razrade plan o institucionalnoj reintegraciji Kosova i Metohije u ustavni sistem drzave. Bez jasno ponudjenih resenja apsurdno je ocekivati da ce medjunarodna zajednica ikada ozbiljno prihvatiti stav da Kosovo i Metohija treba da ostane sastavni deo drzave kojoj pripada po Rezoluciji 1244. Albanskoj zajednici u Srbiji jasno treba ponuditi resenje koje bi omogucilo njen ekonomski, politicki i kulturni razvoj, ali koji ne bi bio na stetu opstih drzavnih interesa.

3. Ucesce srpskih predstavnika Koalicije POVRATAK u institucijama Kosova i Metohije moze da se nastavi samo ukoliko UNMIK pristane da u saradnji sa vladom Srbije i ministarskim vecem SCG (preko Koordinacionog centra za KIM) pronadje nacin da se proces institucionalizacije u Pokrajini vrati u okvire Rezolucije 1244. To pre svega znaci da se interesi srpske i ostalih nealbanskih zajednica moraju na odgovarajuci nacin institucionalno i pravno zastititi, ali i obezbediti puno ucesce beogradskih vlasti u resavanju svih krupnih pitanja od nacionalnog znacaja. Nedopustivo je da se sustinski vazna pitanja: privatizacije, imovniska pitanja i problemi zastite kulturno-istorijskih spomenika ubuduce resavaju bez saradnje sa Beogradom, a da istovremeno sprski predstavnici na Kosovu i Metohiji svojim ucescem u raznim komisijama i grupama daju pokrice laznoj multietnicnosti. Vezivanje povratka Srba u Skupstinu Kosova za bizarno pitanje murala u holu Skupstine je politicki neozbiljno, jer se na taj nacin ignorisu sustinski problemi vezani za ucesce Srba u institucijama. Da li ce situacija za Srbe biti bolja ako se iz hola Skupstine iznesu slike Skenderbega? Da li ce se vratiti vise povratnika ili ce Srbi imati vecu slobodu kretanja? Svakako da nece. Koalicija Povratak za vise od dve godine, i pored iskrenog truda nekih njenih clanova, ne samo da nije uspela da opravda svoje prisustvo u institucijama, vec i sopstveno ime, pa je njen dalji rad u institucijama Pokrajine moguc samo uz konkretne medjunarodne i albanske ustupke kao i promenu anti-srpske politike, koju otvoreno i bez imalo stida sprovodi UNMIK.

4. Drzava Srbija mora da razvije jasnu medijsku strategiju kojom nacionalni interesi drzave treba na odgovarajuci nacin da budu zasticeni. Delovanje raznih tzv. nezavisnih (a u stvari placenickih) organizacija, pojedinih nevladinih organizacija i slicnih grupa (dojucerasnjih skojevaca, a danasnjih osvedocenih "demokrata") koje sistematski podrivaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i drzavne unije SCG ne bi smelo kao do sada da dobija privilegovani polozaj u sredstvima javnog informisanja. Oni koji otvoreno pozivaju na rasturanje zemlje i etnicke sukobe, koji bi potom usledili, treba da budu spremni da ponesu odgovornost koja za takvo ponasanje sleduje u svim demokratskim zemljama sveta. Takodje je neshvatljivo da do sada po gradovima Srbije i Crne Gore nije bilo znacajnijih javnih manifestacija i protesta zbog ubijanja srpskog naroda i unistavanja njegovog kulturnog nasledja. Tragicno je da jedna fudbalska utakmica moze da okupi vise Srba nego protest povodom masakra nad srpskom decom u Gorazdevcu. Glavni razlog za to jeste cinjenica sto je dosadasnja vlast uporno nastojala da sakrije sopstvene propuste u politici prema Kosovu i Metohiji stvarajuci atmosferu opsteg defetizma i nezainteresovanosti servilno sledujuci nalozima pojedinih stranih vlada ciji je cilj bio i ostao da se Kosovo izbrise iz secanja srpskog naroda.

5. Posebno treba preispitati delovanje pojedinih diplomata SCG u inostranstvu. Pored casnih izuzetaka i ljudi nesumnjive rodoljubive orijentacije, na nekim vaznim diplomatskim polozajima se nalaze ljudi koji ne samo da ne rade na korist drzave koju predstavljaju vec aktivno podsticu rasturanje drzavne unije SCG i same republike Srbije. Naravno, svaki pojedinac ima demokratsko pravo na slobodu misljenja, ali ne i pravo da koristi drzavni polozaj kako bi ugrozavao vitalna prava svoje drzave. Zalosno je, na primer, da u SAD treba da doputuje vladika Artemije da bi upoznao tamosnju politicku javnost sa krsenjem ljudskih i verskih prava, a istovremeno u Vasingtonu postoji ambasada SCG cija je duznost da promovise interese svoje zemlje i naroda.

Kao sto je premijer Kostunica naglasio, nova vlada Srbije treba da sluzi pre svega narodu, a ne izvesnim opskurnim medjunarodnim interesnim grupama i tzv. "vladama u senci" ciji cilj i dalje ostaje teritorijalna razgradnja Srbije i njeno svodjenje na beznacajnu balkansku drzavu. Srbija mora da ocuva svoj drzavni integritet i moralni autoritet pre svega razvojem istinski demokratskih institucija koje ce raditi na temelju zakona i pravde. Jedino takva Srbija u zajednici sa Crnom Gorom moze da zauzme svoje dostojanstveno i ravnopravno mesto u porodici evropskih demokratija.