4. mart 2004. god.

Info-bilten ERP KiM 04-03-04

U prilogu dostavljamo redigovani deo sireg izlaganja Episkopa rasko-prizrenskog Artemija koje je prezentovano prilikom njegove nedavne posete uglednim americkim institucijama, gde je govorio o buducnosti Kosova i Metohije.

Episkop Artemije

1. Nezavisnost Kosova i Metohije

Prva opcija, odnosno nezavisnost Kosova i Metohije, imala bi dalekosezno destruktivne posledice. Medjunarodna podrska nezavisnosti Kosova ne bi samo znacila kraj nealbanskih zajednica i stvaranje druge albanske drzave na Balkanu, vec bi neizbezno destabilizovala citav region. Etnicke albanske aspiracije u Crnoj Gori, juznoj Srbiji i BJR Makedoniji su dobro poznate i nisu za potcenjivanje. Ne treba da iskljucujemo ni probleme u severnoj Grckoj, koju mnogi Albanci svojataju kao "svoju vekovnu teritoriju". Ako Kosovo jednom postane nezavisno niko nece moci da spreci politicko ujedinjavanje ovih teritorija na iskljucivo albanskoj etnickoj osnovi, sto ce od ovog dela Evrope stvoriti prakticno etnicku najcistiju zemlju. Na taj nacin bi se zavrsio proces koji se sa manjim ili vecim intenzitetom u kontinuitetu nastavlja od 1941. godine, kada je uz pomoc nacisticke soldateske stvorena Velika Albanija. Paradoksalno medjunarodna zajednica bi se danas nasla u istoj ulozi koju su imali tadasnji pokrovitelji Velike Albanije. Nema potrebe da se kaze koliko bi to bilo u suprotnosti sa dosadasnjim zapadnim pokusajima da sprece stvaranje "Velike Srbije" ili "Velike Hrvatske" i ocuvaju krhki "dejtonski mir i stabilnost" u Bosni i Hercegovini.

Druga strana ovog problema jeste da bi Kosovo, bilo kao samostalna drzava, ili u uniji sa ostalim tzv "etnickim albanskim teritorijama", postalo jos jaci centar organizovanog kriminala i terorizma. Ekonomski nesamostalno i neodrzivo Kosovo ne bi moglo da prati proces evropske integracije i ostalo bi izolovana teritorija na kojoj bi mafija i islamski teroristi nasli pogodno tlo za svoje aktivnosti u Evropi. Nedavna politicka ubistva medju kosovskim Albancima i napadi na KPS pokazuju da kriminalci na Kosovu uzivaju podrsku izvesnih politickih partija kojima je nezavisnost potrebna kako bi prikrili svoje nezakonite aktivnosti iza fasade tzv. "demokratskih institucija". Nije iskljucena ni mogucnost albanskog gradjanskog rata nakon eventualnog proglasenja nezavisnosti u borbi medjusobno suprotstavljenih grupa da ostvare svoj politicki monopol.

U stvarnosti, po ovom scenariju, kosovske institucije ce ostati marionete u rukama mafije i ekstremista, dok ce ilegalne aktivnosti ostati jedan od glavnih izvora finansiranja Kosova kao sto je to vec sada slucaj. Takva kvazi-drzava koja ce, usput da kazem, u najboljem slucaju biti u konstantno zategnutim odnosima sa svojim susedima (Srbijom i BJR Makedonijom) tesko ce moci da ostvari minimum politicke stabilnosti i spreci infiltraciju islamskih teroristickih grupa koje vec pocinju da uticu na ruralno stanovnistvo koje sada zivi na rubu egzistencije. Najnoviji izvestaj jednog kosovskog albanskog instituta KIPRED potvrdjuje da na Kosovu postoje organizovane vahabi grupe sto izaziva zabrinutost umerenijih muslimanskih verskih vodja.

Opste je pravilo da tamo gde postoji organizovani kriminal, postoji i plodno tlo za terorizam. Ne smemo da zaboravimo da je bivsa OVK imala veze sa Osamom bin Ladenom i Al Kaidom i da su islamski ekstremisti vec prisutni medju makedonskim i kosovskim Albancima, a o Albaniji da ne govorimo. Uhodane veze kriminala i mafije izmedju Kosova, Crne Gore, Raske oblasti (Sandzaka) i Bosne i Hercegovine koristile bi se za potrebe terorista. Ukratko receno, Kosovo, Zapadna BJR Makedonija i Severna Albanija u vezi sa islamistickim centrima u Bosni ce postati glavna baza za preduzimanje teroristickih napada protiv ciljeva u Zapadnoj Evropi i na medjunarodni vojno-diplomatski personal u regionu. Prema ovom scenariju konacan rezultat bice mnogo gora situacija na terenu nego sto je bila ona protiv koje su NATO snage bez mandata Saveta bezbednosti UN poslale svoje bombardere na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine.

2. Ponovno uspostavljanje direktne srpske uprave na Kosovu po ugledu na period pre 1999.

U slucaju proglasenja nezavisnosti Kosova i Metohije srpska politicka scena ce biti ozbiljno destabilizovana jer ce vlast odlucno prigrabiti ekstremne politicke grupe koje ce obilato iskoristiti snazna osecanja srpskog naroda prema Kosovu kao kolevci svoje kulture i duhovnosti. Demokratski i reformski orijentisane partije naci ce se u izuzetno teskoj situaciji i posebno dramaticne posledice mogu se ocekivati u vojsci i policiji koje bi pod pritiskom javnog mnjenja bile prinudjene da ponovo uspostave punu vojnu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, i tako zastite suverenitet zemlje i svoje stanovnistvo. To bi po svemu sudeci podrazumevalo vrlo moguci sukob sa KFOR-om, koji bi se nasao izmedju dve vatre.

Pogresno je ocekivati da bi Srbija lako prihvatila secesiju Kosova. Ovo se pokazalo kao zabluda upravo na poslednjim izborima na kojima su najvise poverenja dobile upravo one stranke koje se odlucno protive secesiji juzne Pokrajine. Imajuci u vidu da je SPC odlucno protiv otcepljenja Kosova i Metohije, kao kolevke srpske duhovnosti, kulture i drzavnosti, s pravom se moze reci da nijedna vlada ne bi mogla da politicki prezivi "predaju" Kosova i Metohije. Politicka destabilizacija u Srbiji bi neizbezno dovela do destabilizacije Bosne i Hercegovine, jer bi Bosanski Srbi i Bosanski Hrvati sasvim opravdano zahtevali isto pravo kao i kosovski Albanci. Uzajamni odnosi izmedju Beograda, Zagreba i Sarajeva bi se ponovo zaostrili i da odrzi stabilnost u regionu NATO bi morao da rasporedi dodatne trupe ili cak ponovo intervenise sto bi stvorilo nesagledivo velike probleme.

3. Teritorijalna podela Kosova i Metohije

Teritorijalna podela Kosova i Metohije je resenje koje bi zapravo znacilo odricanje od jednog dela suverene teritorije Srbije za racun dobijanja jednog manjeg dela Pokrajine, pri cemu se obicno misli na prostor Severnog Kosova, iznad reke Ibra. Nazlost, to je opcija na koju jos racunaju neki drzavno-neogovorni politicari u Srbiji s nadom da bi sa dobijenim delicem Pokrajine amortizovali nezadovoljstvo stanovnistva zbog albanske secesije. Po ovom scenariju ne samo da bi se zauvek onemogucio zivot srpskog stanovnistva u delu pokrajine koji bi pripao Albancima i postao nezavisna drzava, vec bi se Srbija zauvek istorijski odrekla prostora koji predstavlja riznicu istorijskog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda. Posebno bi tragicno bilo to sto bi ovo "resenje" dovelo do neizbeznog tzv. "humanog" preseljavanja stanovnistva i novih patnji civilnog stanovnistva. Istovremeno najveci srpski spomenici kulture i duhovnosti bili bi direktno ugrozeni i zauvek izgubljeni ili albanizovani. Ova opcija ne samo da je anahrona, vec bi posluzila poput nezavisnosti Kosova kao vrlo opasan presedan sa svim gore pomenutim negativnim posledicama.

4. Sustinska autonomija Kosova i Metohije u okviru Srbije i SCG

Najodrzivije i najprihvatljivije resenje statusa Kosova i Metohije jeste sustinska autonomija pokrajine  u okviru Srbije i drzavne zajednice SCG sa posebnim naglaskom na unapredjenju ljudskih prava, ekonomije i drugih standarda, koji su od ogromnog znacaja za integraciju celog regiona u EU strukture. Ovaj scenario ne znaci povratak na stanje pre 1999 (Opcija 2), ali ni nezavisno Kosovo koje bi se formiralo po volji sadasnjih albanskih lidera (Opcija 1). Istovremeno, ovo resenje takodje ne znaci etnicku podelu Kosova i Metohije (Opcija 3), kao sto neki zlonamerni analiticari pokusavaju da predstave.

U tom smislu je potrebno intenzivirati aktivnosti kako bi se politicki proces na Kosovu i Metohiji sto pre vratio u okvire Rezolucije 1244, koja je osnova za rad Misije UN. Ipak, to ne znaci nastavak sadasnje politike UNMIK-a koja podrazumeva ubrzani prenos svih ovlascenja na lokalne kosovske i vecinski albankse institucije, vec izgradnju zaista multietnickih institucija koje ce istovremeno garantovati suverenitet SCG ali i omoguciti razlicitim kosovskim zajednicama da ostvaruju svoje vitalne interese u skladu sa svim najvisim standardima savremenih evropskih samoupravnih regiona. Ucesce srpskih predstavnika u kosovskim institucijama jedino je moguce pod ovakvim uslovima.

Pre svega bilo bi potrebno da se definisu konkretni mehanizmi efikasne zastite prava srpske zajednice na Kosovu - ne samo individualna prava vec i kolektivna prava Srba, kao drzavotvornog naroda, sto podrazumeva izgradnju institucija srpske samouprave u podrucijma gde zive Srbi i ostale zajednice koje koriste srpski jezik (Bosnjaci, Hrvati, Goranci, jedan deo Roma) i posebno gde se nalaze najvazniji pravoslavni spomenici duhovnosti i kulture. Srpska zajednica ne moze da mirno posmatra kako joj se namice omca oko vrata. To pre svega podrazumeva decentralizaciju Pokrajine, koja ne znaci teritorijalnu podelu, ali efikasno onemogucava albansku secesiju.

Samoupravne institucije na srpskom govornom podrucju trebalo bi da imaju posebne odnose sa organima Srbije posebno u domenu obrazovanja, zdravstva i zastite kulturno-istorijskih spomenika. Istovremeno, na albanskom govornom podrucju postojao bi veci stepen samostalnosti institucija koje bi mogle da imaju samo one veze sa organima Srbije i SCG o kojim bi se medjusobno sporazumno dogovorili. Lokalne kosovske institucije na pokrajinskom nivou, koje bi bile multietnicke, i koje bi objedinjavale aktivnosti na obe strane, radile bi prevashodno na razresavanju lokalnih problema od opsteg interesa za sve stanovnike Kosova i Metohije, i ne bi delovale kao para-drzavne strukture, kao sto je to sada slucaj. Naravno, kao autonomna pokrajina Kosovo i Metohija bi mogla da ima svoje predstavnike u institucijama Srbije i drzavne unije. Vece prisustvo manjinskih predstavnika u Skupstini Srbije bi samo pomoglo jacanju multietnicnosti u ovoj zemlji koja uprkos poslednjim ratovima ostaje najmultietnickija drzava na teritoriji bivse Jugoslavije.

Najvazniji srpski pravoslavni manastiri i kulturno-istorijski spomenici imali bi poseban ekstrateritorijalni status i bili bi pod posebnim nadlestvom Ministarstva kulture Srbije i Zavoda za zastitu spomenika kulture iz Beograda, kao i pod direktnom zastitom relevantnih medjunarodnih organizacija. Takodje, oko spomenika koji se nalaze na posebno ugrozenim lokacijama postojao bi poseban bezbednosni rezim efikasne zastite.

Ovaj asimetricni princip dvostruke autonomije na Kosovu i Metohiji stvorio bi mehanizme za resavanje kompleksnih problema u Pokrajini na nacin koji bi zastitio sustinske interese svih zajednica. Srbi i ostale zajednice koje su govorom i kulturom blize Srbima ne bi se nasle u stranoj i neprijateljskoj zemlji odvojeni od svoje otadzbine i prepustini etnickoj i kulturnoj asimilaciji Albanaca. Istovremeno, kosovski Albanci ne bi bili pod tutorstvom Beograda, niti pod bilo kakvom vrstom represije i mogli bi da u skladu sa eventualnim medjudrzavnim sporazumom SCG i Albanije ostvare neposredne kontakte sa svojim sunarodnicima kao na primer Madjari u Vojvodini (npr dvojno drzavljanstvo). Pokrajina ne bi bila podeljena teritorijalno, niti bi bilo promena u medjunarodnim granicama Srbije i Crne Gore, cemu se protivi vecina balkanskih zemalja. Kosovo i Metohija kao samoupravni region postalo bi spona izmedju Srbije Albanije i BJR Makedonije, a ne pozornica novih sukoba i etnickog nasilja.

Naravno, sa razvojem ekonomije i postepenim ukljucivanjem zapadnog Balkana u evropske okvire mogla bi se naci i fleksibilnija resenja koja bi omogucila integrisanije institucije u Pokrajini. To bi pre svega zavisilo od napretka na polju postovanja ljudskih prava i bezbednosti kao i iskrene spremnosti za izgradnju multietnickog drustva. Najvaznije je da prava svih gradjana i etnickih zajednica budu adekvatno zasticena jer je to i glavni uslov za integraciju u evropske strukture. Svako drugo resenje koje bi uzelo u obzir interes samo jedne zajednice i nametanje volje relativne vecine na nevecinske zajednice u Pokrajini stvorilo bi potencijal za nove oruzane konflikte u bliskoj i daljoj buducnosti. Jedva je potrebno spomenuti koliko bi jednostrano resenje otezalo integraciju celog regiona u evropske strukture.

Osim ekonomije, zajednicka saradnja Kosova sa ostalim delom Srbije i institucijama SCG bi se uspostavila u borbi protiv terorizma, organizovanog kriminala i etnickog nasilja. Uz pomoc KFOR-a, policije i istraziteljskih timova iz Evrope i SAD, razmene informacija i zajednickih aktivnosti koje prevazilaze postojece drzavne i pokrajinske granice stvorili bi se uslovi za uspesnu borbu protiv kriminala koji preti da citav region vrati u mracno doba. Balkan sa "mekim i fleksibilnim granicama" stvorice uslove za nove lokalne integracije i uspostavljanje veza i konacno zaustaviti negativan proces politicke i teritorijalne dezintegracije koja je pocela ranih 90tih godina.

Postojanje prilicno velike muslimanske zajednice u sklopu multietnicke Srbije i Crne Gore bice najbolji garant protiv stvaranja vecinski muslimanske drzave koja lako moze da postane plen terorista. U multireligioznom drustvu u kome se svim religijama garantuje odgovarajuci status umereni muslimanski lideri ce biti u mnogo boljoj poziciji da zastite svoju zajednicu od pogubnih uticaja vahabi islama i terorizma, sto ne bi bilo moguce u slucaju nezavisnog i vecinski muslimanskog Kosova.

Ukoliko se proces institucionalizacije redefinisu na gore pomenutoj osnovi, stvorice se realni uslovi za povratak raseljenog srpskog i ne-srpskog stanovnistva (Goranaca, Roma, Bosnjaka, ali i Albanaca u one delove gde su ziveli pre 1999.), doci ce do popravljanja bezbednosne situacije i resavanja vlasnickih i drugih pravnih pitanja u skladu sa evropskim standardima, sto ne bi bilo moguce ni u jednom od prethodnih scenarija.

Ova opcija, bez obzira koliko je sada neprihvatljiva albanskim nacionalistima i mafiji na Kosovu i Metohiji, sustinski je i dugorocno u najboljem interesu albanske zajednice u celini. Stvaranje jednog takvog odnosa izmedju Kosova i ostalog dela Srbije bilo bi zasnovano i na intenzivnom radu na medjuetnickom pomirenju, sto prevashodno znaci privodjenje pravdi svih koji su pocinili ratne ili poratne zlocine i rasvetljavanje istine o nestalim licima iz svih zajednica. Apsolutno je nerealno ocekivati kompromis kada se s jedne strane citavo srpsko rukovodstvo iz vremena konflikta nalazi u Hagu dok kosovskom albanskom scenom dominiraju bivsi lideri OVK koji su neposredno ili posredno odgovorni za brojne ratne i poratne zlocine. Zato, ovaj scenario podrazumeva pre svega dolazak novih ljudi i stvaranje nove politicke elite, sa sirim vizijama i fleksibilnijim odnosom prema stvarnosti.

Ovo bi takodje bilo i najprihvatljivije resenje za medjunarodnu zajednicu jer ce u pokrajini biti potrebno samo umereno prisustvo NATO snaga, a sa integracijom SCG u NATO bezbednosne strukture ce biti jos vise pojacane. Iako ce vojno prisustvo mirovnih snaga na Kosovu biti znacajno kao garant mira i stabilnosti sadasnji broj vojnika bi mogao da se znacajno smanji zbog toga sto bi ostali kontingenti pri KFOR-u i multietnicka vojska SCG kao deo NATO saveza mogle da preuzmu znacajan deo obaveza, posebno u obezbedjivanju granica i zastiti kulturno istorijskog nasledja, sto je i predvidjeno Rezolucijom 1244.

Konacno, takvo resenje statusa Kosova i Metohije nece biti negativan presedan drugim etnickim zajednicama sirom Evrope koje bi volele da iskoriste svoje pravo na samoopredeljenje na stetu suvereniteta svojih drzava. Na primeru Kosova i Metohije bi se promovisao cvrst stav da izlaz iz balkanskog corsokaka nije u daljem rasparcavanju Balkana i stvaranju nestabilnih i etnicki cistih banana drzavica, vec u ucvrscenju ekonomski i politickki stabilnih multietnickih i gradjanskih zemalja, koje bi bile u mogucnosti da idu putem evropske integracije.